U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog!

1. Tako mi zore,

2. i deset noći,*

3. i parnih i neparnih,

4. i noći kada nestaje –

5. zar to pametnom zakletva nije…?

6. Zar ne znaš šta je Gospodar tvoj sa Adom uradio,

7. sa stanovnicima Irema, punog palata na stupovima,

8. kojima ravna ni u jednoj zemlji nije bilo;

9. i Semudom, koji je stijene u dolini klesao,

10. i faraonom, koji je šatore imao –

11. koji su na Zemlji zulum provodili

12. i poroke na njoj umnožili,

13. pa je Gospodar tvoj – bič patnje na njih spustio,

14. jer, Gospodar tvoj je, zaista, u zasjedi.

15. Čovjek, kada Gospodar njegov hoće da ga iskuša pa mu počast ukaže i blagodatima ga obaspe, rekne: „Gospodar moj je prema meni plemenito postupio!“

16. A kad mu, da bi ga iskušao, opskrbu njegovu oskudnom učini, onda rekne: „Gospodar moj me je napustio!“

17. A nije tako! Vi pažnju siročetu ne ukazujete,

18. i da se puki siromah nahrani – jedan drugog ne nagovarate,

19. a nasljedstvo pohlepno jedete*

20. i bogatstvo pretjerano volite.

21. A ne valja to! Kada se Zemlja u komadiće zdrobi

22. i kad dođe naređenje Gospodara tvoga, a meleki budu sve red do reda,

23. i kad se tog Dana primakne Džehennem; tada će se čovjek sjetiti – a na što mu je sjećanje?! –

24. i reći: „Kamo sreće da sam se za ovaj život pripremio!“

25. Tog Dana niko neće kao On mučiti,

26. i niko neće kao On u okove okivati!

27. A ti, o dušo smirena,

28. vrati se Gospodaru svome zadovoljna, a i On tobom zadovoljan,

29. pa uđi među robove Moje,

30. i uđi u Džennet Moj!